объясните происхождение слова "ЛЕПОТА" , то бишь красота.

Что означают близкие по звучанию и кажущиеся родственными слова лепота, лепта и лепет?
В современной живой речи старинное слово лепота неупотребительно, однако встречается оно довольно часто в классической русской литературе, например у Г. Р. Державина, А. Н. Радищева, Н. А. Некрасова. Это слово означает "красота, прелесть, великолепие, внешнее обаяние". У Некрасова, например, есть такие строки: "У людей-то в дому - чистота, лепота. А у нас-то в дому - теснота, духота".
Нетрудно заметить, что в состав слова лепота, кроме корня -леп- входит суффикс отвлеченных имен существительных, таких как красота, доброта, пустота, высота, быстрота, чистота и т. п. Тот же самый корень мы найдем в слове не-леп-ый, что значит "неуклюжий, несуразный" или "неразумный, бессмысленный". Без отрицания прилагательное лепый употреблялось в древнерусском языке, известно оно и теперь в других славянских языках. В значении "красивый, изящный, прекрасный" оно употребляется и украинцами, и чехами, и поляками. Известно в славянских языках и существительное лепота в смысле "красота".
Лингвисты полагают, что первоначально прилагательное лепый значило "прилегающий, липнущий", а затем уже "подходящий, хороший, красивый".

Слово "лепота" (красота) давно вышло из употребления, корень остался в отдельных словах: неЛЕПый, благоЛЕПие, великоЛЕПие.

ЛЕПОТА. ж. устар.
1. Красота, великолепие

красота, великолепие, благодать.

Лепота (или красота) је естетска категорија која традиционално означава савршенство склада. Лепота може бити својство особе, места, објекта или идеје које нас испуњава осећајем задовољства или пријатности. Идеал лепоте умногоме зависи од културног контекста, а у оквиру исте културе се често мења током врмена.

У обичном говору, њоме се најчешће назива својство које при гледању изазива угођај и дивљење. Лепота у узвишеном смислу може означавати лепоту постојања. У филозофији, лепота је једна од темељних категорија којима се поимају битна својства бића и битка [1]. Од 18. века постаје специфични предмет естетике као посебне филозофске дисциплине.

Теорије лепоте [уреди]
У историји филозофије феномен лепоте покушавао се протумачити на разне начине. Платон лепоту схвата као манифестацију доброте. Будући да је од свих савршенстава «најочитија и најмилија» лепота је човеку полазиште у његовом сећању и проматрању идеја. Ту теорију неоплатонизам развија у теолошко-мистичком смеру одређујући Једно и Бога као Добро које "подарује лепоту свим стварима" (Плотин) [1]. Ова теорија лепоте је у позадини свих естетика које виде сврху уметности у моралном усавршавању. Према Аристотелу бит лепоте је у поретку и симетрији делова целине. Ту су теорију прихватили и даље развили стоици, Цицерон и касније сколастици и ренесансни теоретичари. Према Томи Аквинском лепо је оно што је угодно проматрати "pulchrum dicitur id cuius ipsa apprehensio placet" (Sum. theol., I-II, q. 27, a. 1 ad 3). Неки су суштину лепоте тражили у "савршеној чулној представи" (Баумгартен) или у свиђању које прати чулну активност (Хјум, Берк) . Кант настоји да оствари синтезу тих схватања одређењем лепоте као свиђања без појмовне спознаје. Према теорији романтичара лепота је манифестација истине па је у том смислу важило гесло "што је поетичније, то је истинитије".[1]

Ипак, сви ови бројни покушаји дефинисања лепоте највише говоре о њеној загонетности.

Лепота - слепленное, сделанное (в т. ч. руками) из мелких, маленьких частей, незаметных глазу.

Михаил, мне очень нравится Ваша гипотеза все свести к единому корню. Все источники от этого отказываются, а получается очень красиво:
Лепта - мелкая монета.
Лепота - красивый мелкофигурный, "мелкотравчатый" образец, украшенный затейливой резьбой.
Лепет - малоинформативный фон.
Лепить - клеить маленькие кусочки.
И даже прилипнуть - такие мелкие следы бытовой деятельности.

Это ещё один остаток финской лексики.

lebo [лебо] (эст.), lepo [лепо] (фин.), ľebu [лебу] (вепс.) - отдых, расслабление, мир, спокойствие, нега, блажение, благодать; leba(ma), lebota(ma) [леба (ма), лебота (ма)] (эст.), levätä [левятя] (фин., карел.), levädä [левядя] (ижор.), ľebäüdüdä (чудск.), ľebahtada (вепс.) - лежать, возлежать, отдыхать;
lemb, р. п. lemme [лемб, лемме] (эст., чудск.) - любовь, наполненный счастьем брак; lembi(ma) [лемби (ма)] (эст.), lempiä [лемпиа] (фин.) - нежно любить;
lembe [лембе] (эст.), lempeä [лемпеа] (фин.) - нежный, ласковый; lemmik, р. п. lemmiku [леммик, леммику] (эст.) - любимец, любимица; Ср. древние эст. фамилии Lembit(u), Tõivelembi, Aulembi;
lembi [лемби] (карел.) - набор положительных качеств (обаяние, обаяние, ведение домашнего хозяйства) незамужней девушки.

лепота (арх. рус.) - красота, прелесть, великолепие, внешнее обаяние (напр., У людей-то в дому - чистота, лепота, А у нас-то в дому - теснота, духота. Некрасов, цикл "Песни", http://nekrasov-lit.ru/nekrasov/stihi/290.htm ); лепый (арх. рус.), лепський (укр.) - красивый, изящный, прекрасный; Ср. нелепый - неуклюжий, несуразный, неразумный, бессмысленный; Ср. благолепие; великолепие; Ср. лебедь (общесл.);

См. далее: любовь;

См. далее: sleep [слиип] (англ.), schlafen [шлафен] (нем.) - спать.

"...Устаревшая лингвистическая теория о происхождении «финно-угорских» языков, описывая их происхождение в узком месте недалеко от Уральских гор, оказала миру науки большую медвежью услугу. Более ста лет ученые полностью игнорировали «финно-угорские» языки в исследованиях доисторической Европы просто потому, что им сказали, что этих языков там не было, что они были на востоке."
http://merjamaa.ru/news/ui_ra_la_drevnij_jazyk_rechnykh_plemjon_andresa_pjajabo/2017-12-02-1305